[БЕОГРАД]
Река
За Италијане је Данубио, али тамо где протиче зову га и Донау, Дунав, Дунареа. Прелази Европу са запада на исток. Непрестаним током извире у Немачкој и умире у делти на Црном мору. За антички свет је био источни лимес (граница) римског царства. У модерном добу се сматра најважнијом реком у географији и историји Европе. Најдужа је од свих река Европске уније. Дуж свог тока од 2900 км додирује девет држава (Немачку, Аустрију, Словачку, Мађарску, Хрватску, Србију, Румунију, Молдавију, Бугарску) и дотиче се Украјине. Залива четири престонице: Беч, Братиславу, Будимпешту и Београд. Огроман је и вијугав. Шири се у меандрима, стварајући аде.
Трајан га је прешао почетком 2. века н.е. освајајући Дакију (данашњу Румунију). 104. године је марширао преко моста који је за њега пројектовао Аполодор из Дамаска: чудо римске архитектуре, више од хиљаду година највећи на свету, дуг 1135 метара, на само двадесет стубова, висок 19 метара изнад воде и широк 15 метара, не рачунајући ограде. Још се виде рушевине, недалеко од Гвоздених врата, клисуре која сужава реку, на прелазу са Карпата на Балкан.
Румуни нису заборавили тај поход. Деветнаест је векова у њима тињала срџба. Око 2000. године, на својој страни теснаца су у стени исклесали џиновску главу Децебала (високу 45 метара, на којој би завидели Исилдур и Анарион) који је извршио самоубиство 106. године н.е. после пораза у крајњем сукобу с Римом.
Београд
Тачка у којој се мења перцепција реке, у срцу је Србије.
Ту се, у великој кривини, у бок Дунава улива Сава, десна притока која се спушта из Љубљане и Загреба. И баш на стецишту ових вода смешта се Београд, потиснута престоница.
Потискивање у заборав датира од почетка миленијума. Од тада западни Европљани знају за Дунав до Будимпеште, али игноришу или скоро игноришу, оно што се догађа после. Поносна српска престоница и њена спектакуларна географија потиснуте су у удаљен и мутан угао сећања. Ипак, у не тако давној прошлости, Београд је био важан и познат. Дуго времена је био центар једног од три света двадесетог века: Трећег света, света несврстаних земаља. Данас га непријатни разлози удаљавају од савести Запада. Има објашњење за тај осећај кривице: изгледа невероватно, али 1999. године су га Европљани бомбардовали (може ли се замислити бомбардовање Париза или Рима?) Седамдесет осам дана су испуштали бомбе по налогу Првог света. САД су разбиле Совјетски савез, а НАТО је припојио прве комаде (Мађарску, Пољску, Чешку). Запад је био спреман за други подухват: да прождере још једну комунистичку државу, југословенску федерацију. Београд је био крив што је покушао да је сачува у целини. Заслужио је егземпларну казну.
Бомбе
Мировна конференција која се одржала у Рамбујеу била је „провокација, претекст НАТО-а да бомбардује Србију“. Ово су речи Хенрија Кисинџера, бившег државног секретара САД – свакако не голубице – и највећег експерта те земље за питања међународне политике током пола века.
Био је почетак 1999. Географски положај и жеља за приматом у исказивању послушности Алијанси доделили су Италији специјалну улогу: нападача и ратне позадине.
Војне базе на полуострву активиране су у току дана 24. марта. Наредне ноћи у два сата, бомбардери (међу којима и италијански Торнадо) испустили су на Београд свој смртни терет. И наставили су, више од два месеца. Путеви, железничке пруге, мостови, школе, болнице, седишта радија и телевизије, министарства, електричне централе, индустријски погони, возови, аутобуси, куће, чак и кинеска амбасада, погођени су и разорени, на десетине, често и са људима унутра (нису недостајале ни бомбе са осиромашенм уранијумом). Хиљаде жртава, војних и цивилних. Милијарде штете.
А има и један необичан аспект у овом случају: онај политички. Сви организатори ове операције били су номинално прогресисти: социјалиста је био Шпанац Хавијер Солана, генерални секретар НАТО-а, социјалиста енглески премијер Тони Блер, социјалиста (рецимо) Масимо Далема, шеф италијанске владе, демократа с либералним венатурама амерички председник Бил Клинтон, прогресист и пацифист (добитник Нобелове награде за мир 2001. године!) Ганијац Кофи Анан, председник ОНУ, који је дао одрешене руке НАТО-у (резолуција 1244), славећи абдикацију Уједињених нација, што је данас очигледно у Украјини.
Мост
Истиче се међу осталим монументима. Доминира панорамом Београда, елеганцијом форме и снагом димензија. То је нови прелаз преко Саве (2012), Мост на Ади: велики (један километар) висећи мост са косим затегама у облику лепезе, причвршћеним за један једини пилон висок двеста метара. Јасно је да културним гестом свети све мостове који су бомбардовани `99. Он је на челу од шест мостова који потврђују централност Саве. Уз њу се развија географија града: стари део са десне стране, са леве ново политичко, економско и стамбено ткиво, израсло око Новог Београда.
Дунав, међутим, који тече на североистоку, у заокрету широком као море, делује као граница. Преко њега прелази само један пут – на европским картама се зове Е 70 – који води на исток и који неки зову „свилени пут“. И мада се на овој страни налази речна лука, ноћу је друга обала велике реке далека и мрачна. За разлику од обала Саве, које сијају шареним светлостима забавног живота: ресторани и кафане на сплавовима или дуж обала, кафићи, клубови, састајалишта.
Колико год су и НАТО бомбардовање, као и оно Хитлерово, 1941. године, имала за циљ да изолују Србију од западног Балкана, Београд је, упркос томе, одлучно израстао према Западу, после оба напада. У време социјализма и Југославије, то је постигао са лепим решењима рационалистичког урбанизмма и архитектуре Новог Београда.
После напада НАТО-а наставио је са ружним зградама мултинационалних компанија, насрнувши на зелене површине – елеганцију и понос новог града у Титово време.
Девојке
Београд је млад и велики. Ујутру, за време дана и увече, улице и булевари су пуни младића и девојака. Јасно је да су родитељи и бабе и деде негде, не зна се где. Деси се да сретнете групице старијих, али одмах постаје јасно да су то туристи. Млади Београђани су високи и лепи (кажу да је стас црногорско обележје). Девојке се облаче с елегантном једноставношћу (омиљена је мини сукња а популарне су и хеланке) и негују се: у Италији би све биле манекенке. Ни девојке ни младићи не изгледају као да само мисле на провод и да бадаваџишу. Напротив. Изгледају као да уче, студирају, да се у сваком случају нечим баве. На њих ћете наићи и у разним службама где ће вам у трен ока решити проблеме које старији компликују.
Град је велики и у целини и у деловима. Велике су реке, градске четврти, мостови, булевари, тргови, велико је Ратно острво, очувано у природној дивљини између два рукавца Дунава, велика је тврђава Калемегдан, саграђена на узвишењу, за одбрану од напада с река (али опасност је стигла с неба). Има мало трагова историјске прошлости од средњег до осамнаестог века. Вековима плен и принуђен да се брани од похлепе два царства, отоманског и хабзбуршког – град не чува радо обележја тих култура: мало турских грађевина у пешачкој зони у центру и, на периферији, понека аустријска кућа, од оних у низу, са барокним забатом.
Тешко је замислити будућу Европу без Балкана, а камо ли Балкан без централног положаја Србије и без Београда у улози престонице. Уколико Европа уопште има будућност, а то није речено.
Америчка империја и њена наоружана рука, присиљене на природно пропадање због процвата азијских сила, могле би пасти у искушење да поступе као Самсон, одвлачећи све у провалију. То по правилу чине империје на заласку. Украјина и Палестина (на истоку је сенка Тајвана) не најављују ништа добро.
Мартино Бранка
15. октобар 2023
Слика на почетку текста: 1999. Бомбардовање Београда. У горњем углу Торнадо
Превод Ивана Голубовић
Aggiungi la tua firma e il codice fiscale 94097630274 nel riquadro SOSTEGNO DEGLI ENTI DEL TERZO SETTORE della tua dichiarazione dei redditi.
Grazie!
